Ко удара тако позно у дубину ноћног мира

На капији затвореној светогорског манастира?

"Већ је прошло тавно вече, и нема се поноћ хвата,

Седи оци, калуђери, отвор'те ми тешка врата.

Светлости ми душа хоће, а одмора слабе ноге,

Клонуло је моје тело, уморне су моје ноге -

Ал' је крепка воља моја, што ме ноћас вама води,

Да посветим живот роду, отаџбини и слободи.

Презрео сам царске дворе, царску круну и порфиру,

И сад ево светлост тражим у скромноме манастиру.

Отвор'те ми, часни оци, манастирска тешка врата,

И примите царског сина ко најмлађег свога брата..."

Зашкрипаше тешка врата, а над њима сова прну

И с крештањем разви крила и склони се у ноћ црну.

А на прагу храма светог, где се Божје име слави,

Са буктињом упаљеном, настојник се отац јави.

Он буктињу горе диже, изнад своје главе свете,

И угледа, чудећи се, безазлено босо дете.

Високо му бледо чело, помршене густе власи,

Али чело узвишено, божанствена мудрост краси.

За руку га старац узе, пољуби му чело бледо,

А кроз сузе прошапута: "Примамо те, мило чедо".

* * *

Векови су прохујали, од чудесне оне ноћи,-

Векови су прохујали и многи ће јоште проћи -

Ал' то дете јоште живи, јер његова живи слава,

Јер то дете беше Растко, син Немањин, Свети Сава.

Стихови: Војислав Илић